Könyvek, dokumentumok

Teško, mrko, masno panonsko blato. Zapečenost ljudi u sopstvene sudbine, ulice, ušorene kuće, dućane i nabijanice. Pa ipak raskoš srećne dobrote, ravnodušne tuge i pomirenosti sa povratkom u tu crnicu. Prolazi smrt, prolazi život, slike kője su mogle da se dožive, prolaze i nebrojene mogućnosti za kojima se ne žali, i jedna silovita čežnja koja ne traži zadovoljenje. Samo ponavljanje istog. Svet je to iz atanora, alhemijskog lonca, iz kojeg će, čudom metamorfoze, biti stvorena nova prilika za dobijanje zlata. Svaka Gionova priča je majstorska radionica u kojoj kao da nema mesta za iščašenosti, a ipak svaki je lik upravo to, na čudesan način. Niče bi rekao - umetnost je najbolje sredstvo da se takav svet izdrži. Presađene u drugi jezik, one ponekad odaju utisak kao da su se upravo na ovom, srpskom jeziku rađale. Zabljesnu jer su tkane od čistih i celih ljudskih života bez ostatka, od krvi i mesa sećanja koja su, skoro u svim prevodima, autori sledili. Zato oživljavaju njegovi ljudi u svakom prostoru u kojem se čitaju kao poznanici iz sopstvenog detinjstva, patinirani, oslikani rembrantovskim bojama, u teškim smeđim tonovima slikarevih autoportreta. I mada je svaka priča pokušaj produženog detinjstva Giona i njegovih dvojnika, likova kroz koje je odrastao, suvo zlato dobijeno po pravom alhemijskom receptu punokrvnog panonskog pisca, blista i na mesečini. Ekipa prevodilaca uložila je mnogo, i zato smo dobili na uvid svu slojevitost Gionovih svetova kroz koje je celoga života putovao. Ostajući, svemu uprkos u jednoj ulici, onoj, Keglovićevoj. Sigurna sam da će knjiga Priče iz Keglovićeve ulice Nandora Giona u zaista odličnim prevodima na srpski jezik doživeti recepciju kakvu ovaj izvanredni autor i zaslužuje. I kojoj bi se, da je kojim dobrim slučajem među nama, veoma, veoma radovao.

Marija Šimoković